Истакао се у борбама против Њемаца на Западном фронту, али и против бољшевика на Сјеверном фронту као командант 55. Сибирског пука. Ухваћен је и стријељан у мају 1922. године. Ликвидација његових трупа сматра се дефинитивним сломом организованог оружаног отпора бољшевичким властима
Родио се последњег дана 1878. године у Андријевици, тадашња Књажевина Црна Гора. После завршене основне школе у родном граду, школовање наставља у Београду. Након оптужбе да је учествовао у организовању Ивањданског атентата на краља Милана Обреновића 1899, Бакић бјежи у Русију.
У Одеси завршава кадетску школу, учествује у Руско-јапанском рату 1905, а из војске се повлачи у 1913. због лошег здравственог стања. Његово одсуство из војске није дуго трајало. Одмах по избијању Првог свјетског рата, Бакић подноси захтјев за враћање у војну службу, веома се истиче у борбама на Западном фронту, у којима су Њемци масовно користили хемијско оружје.
Стиче низ ордена и ратних медаља, од којих је најзначајнији орден Светог Георгија четвртог степена. Фебруарску револуцију дочекао је на Сјеверном фронту као командат 55. Сибирског пука. Као заклети монархиста, по револуцији бива смијењен са положаја.
У Самари прилази Привремој влади адмирала Колчака и добија положај начелника Сизренске области. Потом бива премјештен у Оренбург, гдје командује корпусом уралских Козака. Након низа пораза Бијеле армије у грађанском рату, заједно са атаманом Александром Дутовим, повлачи се у кинеску покрајину Сикјнаг.
Под притиском бољшевика, кинеске власти белогардејцима ускраћују госпопримство, Бакић се повлачи у Монголију, одакле наставља борбу. Ухваћен је и стријељан у мају 1922. године.
Ликвидација његових трупа сматра се дефинитивним сломом организованог оружаног отпора бољшевичким властима.
